„Abbiamo tutto, attenzione... motore... azione!“

... odjekivalo je Beogradom ovih dana na različitim lokacijama na kojima je boravila ekipa fima „Paura di amare“. A ja čudnim sticajima okolnosti otišla da pravim društvo drugarima i statiram u filmu.

I tako smo 16.-og septembra snimili par scena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Pun amfiteatar statista u ulozi studenata. Mnogima je teško palo celodnevno sedenje na fakultu, pa smo se šalili kako toliko vremena nismo proveli ni na sopstvenim predavanjima.

Mlada Italijaska glumica Erika, u filmu studentkinja medicine koja stalno upada u nevolje, zaspi na času, kasni,... I strogi profesor koga glumi Desimir Desko Stanojević, strah i trepet za studente, na kraju joj daje neuobičajeno visoku ocenu, već zbog neke začkoljice koja je rezulat zapleta u fimu.

Prošlu noć proveli smo na aerodromu „Nikola Tesla“ sa koferima u rukama, simulirajući gužvu kroz koju se glavna glumica probija ne bi li u poslednjem trenutku zaustavila svoju majku. Dramatična scena njihovog zagrljaja, oproštaj. Meni je došlo da zaplačem a mogu da zamislim kako će izgledati kada se montira.

Kako je film italijanske produkcije, profesionalna oprema za potrebe snimanja filma je uvezena, a ako niste znali šta je ATA karnet pravo je vreme da saznate, jer je ovo odličan primer.
Filmska oprema i rekviziti na teritoriju zemlje uvoze se privremeno i posle određenog perioda se vraćaju preko granice. Sve ovo bi moglo biti sprovedeno i u režimu privremenog uvoza, ali zbog pojednostavljenja postupka i carinskih procedura, praktikuje se ATA karnet.

ATA karnet je carinski dokument priznat u 60ak zemalja sveta. Izdaje se u privrednoj komori zemlje izvoza, važi godinu dana i za to vreme moguće je (teorijski) neograničeno prelaziti granicu sa opremom . Dakle nema obračuna carine pri ulazu u zemlju i povraćaja carine po izlasku, dovoljno je pokazati ATA karnet koji se poklapa sa vrednošću opreme. Izdavanje karneta se plaća i zavisi od vrednosti opreme za koju se izdaje. Ata karnet koriste i novinari, snimatelji, pozorišta i muzičari na gostovanjima, odnosno svi koji sa sobom nose profesionalnu opremu. Na ovaj način se izvozi i roba koja se izlaže na sajmovima, prezentacijama, međunarodnim izložbama.

I tako. Svaki dan donosi nešto novo.

Izveštaj svetske banke Doing business 2010

Pre par dana objavljen je izveštaj svetske banke Doing Business 2010 o uslovima poslovanja u 183 anketirane zemlje. Dorba vest je da se Srbija našla na 88 mestu, u odnosu na prošlogodišnje 90. Inače, u izveštaju je ocenjeno da procesi reformi u regionu Istočne Evrope nisu stali uprkos „svetskoj ekonomskoj krizi“ (dok meni postaje mrsko izgovanje i pisanje ove konstrukcije).


Osnivanje preduzeća

Ono što je uočljivo kada je Srbija u pitanju, jeste skraćenje procedure osnivanja preduzeća. Pa tako onaj ko reši da osnuje firmu mora da prođe kroz 7 procedura, bude strpljiv (baksuznih) 13 dana i na to potroši 7,05% GNI per capita, u prevodu oko 400 $. Kada je samo ovaj kriterijum u pitanju, Srbija se nalazi na 73 mestu, neverovatno, ali za skoro isto toliko mesta ispred Grčke.


Građevinske dozvole

Ako smo se i proslavili sa procedurom osnivanja preduzeća obrukali smo se sa građevinskim dozvolama, tu je srpski rang pri samom dnu liste, 174 i gori od onog u prethodnom izveštaju. Recimo za izgradnju skladišta u Srbiji potrebno je proći kroz 20 procedura, potrošiti 239 dana i oko 101,000.00$. Eh, a Grci su na 50 mestu.


Dobijanje kredita

Kada je u pitanju dobijanje kredita Srbija je zamalo u prvih tri, i nalazi se na počasnom četvrtom mestu. Interesantno, na prvom mestu se našla Malezija.


Tako da, kada se uzmu u obzir i oslali indikatori, zapošljvanje radnika, zaštita investirora, registrovanje svojine, i ostali, i kad se sve sabere i oduzme po metodologiji vešte Svetske banke, sve u svemu i nismo prošli loše, a kako to izgleda van izveštaja saznaće i iskusiti sami investitori kod dođu poslom u Srbiju.

Faktoring u Srbiji

Ljudima koji se bave spoljnom trgovinom je ovaj posao verovatno poznatiji od onih koji posluju na domaćem tržištu. Razlog tome nalazi se u činjenici da su u spoljnotrgovinskim poslovima periodi naplate potraživanja duži nego u domaćoj, da se često zarad postizanja konkurenske pozicije nudi kreditiranje kupaca, pa se stoga spoljnotrgovinska preduzeća mnogo češće suočavaju sa nedostatkom obrtnog kapitala. Iz istog razloga u spoljnoj trgovini se mnogo češće javljaju posrednici, koji preuzimaju neki od rizika, naravno za odgovarajuću proviziju kao nadoknadu.

fotografija preuzeta: odavde

Faktor, kao posrednik u spoljnotrgovinskom poslu, otkupiće vaše potraživanje. U Srbiji trenutno najveći broj banka nudi ovu uslugu u okviru poslova sa privredom. Pored međunarodnog faktoringa, faktoring je moguće koristiti i u poslovanju sa domaćim preduzećima. Na taj način faktor preuzima rizik naplate potraživanja na sebe, a vi poboljšavate svoju likvidnost.

Za više informacija pratite linkove nekih banaka koje nude ovu uslugu:

Raiffeisen bank

OTP banka

Banka Intesa

Obračun carine i PDV-a kod uvoza polovnih automobila

Smislio je jedan moj drug kako da za manje para dobije dobar automobil uvozom iz inostranstva. Naime, na licitacijama koje po razvijenim zemljama EU organizuju razne lizing kuće i velike kompanije zarad otpisa sredstava mogu se po niskoj ceni naći automobili do 3 godine starosti u odličnom stanju, sa podrazumevanim EURO3 standardom. I recimo da svako od nas ima nekog prijatelja ili rođaka koji može malo da se potrudi i pomogne u ovoj stvari.

Prvo što treba uraditi jeste dati punomoćje tom licu da u vaše ime zaključi ugovor o kupoprodaji u inostranstvu. Jer sva dokumentacija mora da glasi na ime kupca.
Druga stvar je angažovanje špeditera, jer popunjavanje carinskih obrazaca i podnošenje potrebne dokumentacije može da vrši samo špediter koji ima status ovlašćenog carinskog agenta. Naravno, to će uraditi za odgovarajuću proviziju, a kako će se stvar završiti zavisi u velikoj meri i od njega, pa pri izboru špeditera ne treba štedeti.

Ono što je svima poznato, na uvoz se plaća carina, ali zabuna nastaje kod izračunavanja osnovice na koju će se primeniti carinska stopa i obračun PDV-a. Fakturu i/ili ugovor o kupoprodaji, predaćete sa ostalom dokumentacijom ali će oni poslužiti samo kao dokaz da je auto plaćen, i da je kupoprodajna transakcija izvršena. Vrednost koja je u njemu iskazana neće mnogo zanimati carinu, osim ako je u granicama tolerancije, odnosno približna vrednosti koja se određuje po određenim formulama. Naime, postoji pravilnik o određivanju carinske osnovice, po kataloškoj vrednosti automobila, korigovanom za broj pređenih kilometara i slične stavke. Tako izračunata vrednost je po pravilu veća od one iskazane u fakturi, na šta će biti dodati transporni troškovi do granice i primeniće se carinska stopa od 10%.
fotografija:m.joedicke

Ali tu nije kraj, jer pored carine plaćate i PDV i to na osnovicu koja uključuje i plaćenu carinu. Eto, tako dolazimo do ukupnog iznosa dugovanja prema državi.

Koliko se to isplati ili ne isplati, videćete kada uporedite cene u salonima polovnih automobila, i na ovaj način obračunate cene uvezenog automobila u sopstvenoj režiji.

Put na inostrano tržište popločan je dobrim mukama

U poslednje vreme svedok sam preduzetničkih napora da se neki srpski brendovi plasiraju na inostrana tržišta. Ovakve ideje inicirane su od pojedinačkih preduzetnika, najčešće naših ljudi koji traže povoljnu poslovnu priliku za investiranje i zaradu. I to je s jedne strane lepo videti jer Srbija ima ogroman potencijal stranih ulagača u svojoj dijaspori. S druge strane, osuđeno je na neuspeh iz različitih razloga.

Ono na šta se računa pri „dovlačenju“ srpskih brendova na ova tržišta je patriotski konzumeziram, nostalgija za rodnom zemljom i emotivni momenat, samim tim kao ciljna grupa nameću se su naši iseljenici. Što može da predstavlja solidnu osnovu za dobru prodaju ali samo do sledeće faze realizacije plana a to je marketing funkcija, pre svega informisanost, i kanali distribucije, pre svega dostupnost proizvoda.



Austrija, Nemačka, Švajcarska, Francuska deluju privlačno i geografski su blizu. Ali ova tržišta su zasićena, konkurentna, za razliku od srpskog tržišta na kome se još prelamaju koplja za tržišno učešće i koje garantuje rast, gde još uvek postoje nepokrivenui tržišni segmenti. Iz tog razloga, strane firme imaju strateške interese da uđu na tržište, i uprkos opštoj priči o potrebi da se poveća izvoz, naše firme koje nisu osnovane samo sa ciljem izvoza, moraju najpre odbraniti svoj udeo na domaćem tržištu a kasnije eventualno razmišljati o izvozu. Druga stvar je strani kapital koji je ušao u mnoga domaća preduzeća, pre svega je reč o multinacionalnim kompanijama koje imaju akvizirane firme i u tim zemljama, za koje razvijaju posebne brendove, pa im nije u interesu izvoz domaćeg brenda koji bi bio konkurencija takođe njihovom brendu na tom tržištu. Ove činjenice kao i pitanje zašto kompanije same nisu krenule u osvajanje tržišta kada je to već dobra šansa trebalo bi da imaju u vidu preduzetnici kada kreću u ovakav (rizičan) podvig?

Recimo da im nije u strateškom interesu. Ipak, one će prihvatiti ovakvu inicijativu. Zašto? Pa cilj im je da prodaju svoj proizvod, posrednik u ovom slučaju, naš preduzetnik preuzima rizik, on mora da kupi od kompanije da bi na inostranom tržištu prodao. Drugo, on deluje kao izvidnica za kompaniju, "probajući" tržište, možda vremenom firma proceni da se i njoj isplati da uđe na to tržište. Druga stvar je ako je kompaniji u interesu da izvozi i to ima kao cilj, ona će investirati u istraživanje tržišta, partnera ili posrednika na tržištu. Ali izvoz po svaku cenu je stvar prošlosti, izvozi se zbog finansijskog ili strateškog momenta.


I da se nadovežem, godinama slušam kako je izvozna šansa u poljoprivrednoj proizvodnji. Izvoz poljoprivrednih proizvoda u EU, kada se zna da je poljoprivreda najzaštićenija grana EU i da je produktivnost daleko ispod produktivnosti u EU? Ili možda izvoz u rastuća tržišta Rusije, Indije i Kine kada se ne mogu obezbediti dovoljno količine da bi se sa njima poslovalo? Možda, je šansa izvoz organske proizvodnje, sa oznakom zdrava hrana, ili semenskih sorti. Poljoprivredni proizvodi, beleže tendenciju pada cene na svetskim berzama već decenijama, isti problem koji muči naše malinare i višnjare, mučio je i prozvođače kafe, pamuka, šećerne trske, dok te iste planataže nisu preuzele opet multinaionalne kompanije da za svoj groš organizuju proizvodnju.

Ni naši preduzenici, ni naši poljoprivrednici ne poseduju finansijsku inteligenciju, što je najgore mnogi ne žele da slušaju, i uče na svojim ili tuđim greškama. Postoje verovatno i duboki razlozi zašto je to tako. Verujem da ćemo vremenom usvojiti tržišna znanja, ali najpre treba da to shvatimo, u međuvremenu put u pakao popločan je dobrim namerama.